Султан Мустафа II од почетка своје владавине 1695. године био је суочен са последицама губљења значајних територија у Средњој Европи. Привреду, војску и спољну политику усмеравао је ка покушајима повратка Османлијског царства у Карпатску котлину. Успео је да окупи веома велику војску, коју је лично предводио. Међутим, упркос почетним победама у рату против Немачко-римског царства код Лугоја и Бегеја, као и освајањa Липове и Темишвара, султану није пошла за руком трајна обнова османлијске власти у тим областима. Исход Битке код Сенте 1697. године пресудио је намерама Османлија као и амбицији султана Мустафе II да обнови северну границу царства, те је био приморан на потписивање Карловачког мира 1699 године.