Vienna ad Zentam servata MDCLXXXXVII

Слика након прве битке код Сенте (1686–1697)

Током јесењег ослобађајућег похода 1686. године турци су протерани са значајног дела територије Мађарске. Тада је ослобођен Будим, затим Сегедин, Суботица, као и Сента. Заједно са 11 тврђава и шанчева Сегединског санџака, новембра 1686. године нестало је и турско утврђење у Сенти, након што су Турци у октобру 1686. године током прве битке код Сенте поражени код Горњег Брега (Оромпарт). Након повлачења Турака, први податак из 1688. године сведочи о томе да у Сенти функционише српски војнички шанац под окриљем и у служби аустријске војске. У међувремену су Турци успели да потисну хришћанску војску (која је успела да стигне чак до Македоније) до линије река Саве и Дунава, а бечки војни врх је 1691. године по цени великих жртава успео да код Сланкамена заустави Турке који су планирали да поново заузму Мађарску. Током 1690-тих није било већих похода на овим пределима, дешавали су се само међусобни препади и мањи војни подухвати у којима су учествовали и Срби из Сенте.


Припреме пред битку – супротстављене стране

Султан Мустафа II. који је ступивши на престо 1695. године издао манифест у ком предвиђа обнову  државе и нове походе. Након што су обавештени о томе за шта се Турци спремају, војни врх у Бечу је крајем маја установио своју стратегију. Циљ војних операција је у том тренутку био одбрана Петроварадина и пажљиво праћење кретања непријатеља. Евгеније Савојски је 5. јула 1697. године проглашен за команданта, те је он отпутовао у Колут како би примио своје именовање и преузео контролу над својом војском коју је чинило 25 пукова пешадије и 9 пукова коњице.

Противници: 
Мустафа Мехмед Оглу II.  (1664–1703) турски султан је владао од 6. фебруара 1695. до 22. августа 1703. године. Планирао је обнову државе, увео је финансијске реформе, обновио је своју флоту и покушао је да поново освоји изгубљене територије.  
Евгеније Савојски, François Eugène de Savoie-Carignan, Принц од Савоја (1663–1736) је био један од највећих војсковођа модерне историје. Својим војничким талентом се истакао током ослобађања Беча 1683. године након чега су се низали његови успеси на територији Мађарске: Естергом 1685., Будим 1686., Харшањ 1687., Београд 1688. Године 1693. је проглашен генералом. Леополд I. га је 1697. године поставио за главнокомандујућег царске војске.


Кретање војске

Турска војска је 20. августа 1697. године код Панчева прешла преко Дунава, након чега је Султан Мустафа II. своје трупе поделио на две дивизије.  Једна дивизија, која је бројала 20 хиљада војника је под вођством Џафер паше кренула према северу како би прешавши реку Марош продрла на територију Мађарске, док је главнина војске наставила свој пут дуж леве обале Дунава према реци Тиси. Чувши вести, трупе Евгенија Савојског су кренуле према северу да се под Сегедином сретну са војскама Водемона и грофа Рабутина које су пристизале из Трансилваније. Савојски је на свом путу на север 26. августа стигао до речица Чикер и кренуо према Сенти. На сат времена од Сенте сусрео са извидницама Рабутина. У међувремену је Султан Мустафа II. своју дивизију која је стигла до Бечкерека преусмерио према Тителу како би на крају опколили Петроварадин. До Савојског, који је у међувремену чекао близу Сенте, су стигле вести да су Турци заузели Тител, те је код Чикера дочекавши Рабутина из Трансилваније и ујединивши две војске 31. августа кренуо назад према југу како би одбранио Петроварадин и супротставио се турским снагама које су се у међувремену већ поново спојиле код Ковиља.  Након што је обавештен да се Савојски са својим концентрисаним снагама већ поново налази близу Новог Сада, Султан Мустафа II. је одлучио да промени своју тактику и поставио Сегедин за циљ, тј. заузимање тамошњег складишта хране као следећи корак свог похода.


Припреме пред битку, размештај војске 

Турска војска је 7. септембра кренула на север у правцу Сегедина али пошто су сазнали да се и Сегедин налази под јаком војном одбраном, опет су променили планове: одлучили су да ће реку Тису прећи код Сенте. Непосредно у близини Сенте се насред Тисе протезало дугуљасто острво које је нудило изузетно повољне услове за изградњу моста – напослетку ће баш ово острво одлучити о месту битке код Сенте. Већи део турске војске своју позицију није заузела у непосредној близини реке, већ мало даље где су направили шанац од кола, док су француски војни инжењери султана код сенћанског војног складишта намирница почели са изградњом понтонског моста од 60 бродова-дереглија. Понтонски мост је састављен од послаганих дереглија које су фиксиране шиповима и везиване кожним ремењем, док су на њих положили даске. Турци су ојачали шанчеве који су се налазили на почетку моста код складишта, док се око саме зграде складишта налазио јарак са водом дугачак 500 корака и прилично дубок, а са унутрашње и спољашње стране окружен ојачаним палисадама од кола. Ово је чинило унутрашњу одбрамбену линију почетка моста. Такође су саградили један полукружни шанац са полупречником од 1000 корака са бедемом и отворима згодним за брзо излажење из шанца, међутим северозападна страна овог шанца је остала недовршена.
Евгеније Савојски је са својом, у међувремену пристиглом војском поново кренуо према северу, пративши турске трупе и 10. септембра стигао у Бечеј. Септембра 11. још пре свитања, Евгеније Савојски је покренуо своје трупе и кренуо према Сенти. Са коњицом и са нешто артиљерије се одвојио од своје војске и пожурио напред како би се што боље информисао о преласку турске војске преко реке Тисе. Наоружан информацијом коју је прикупио успут, одлучује да се заустави на сат времена од турске војске и да сачека да пристигне остатак његове војске. Након што су му се у поподневним сатима придружиле и остале јединице, Евгеније Савојски се посветио размештају војске. Размештај војске је трајао од 3 до 4 сата поподне. Десно крило је померио напред према Тиси, док је лево крило по равни „развукао” онолико колико му је то број чета дозвољавао. Десно крило су предводили Хајстер, Трухсес, Гронсфелд и Салабург, док је командовање левим крилом препустио Штархембергу, Водемону, Корбелију и Хаслингену. Савојски је лично заузео место у средини у друштву генерала Комерсија, Рабутина, Бернера и Ројса. Аустријске снаге је чинило око 70 хиљада војника: 51 батаљона пешадије, 112 чета коњице и 60 топова. У битци су учествовали и Мађари и Срби: нпр. генерали Јанош Палфи и гроф Иштван Дежефи,  пуковник Пал Деак, као и Јован Текелија и сенћанска Српска милиција.


Друга битка код Сенте (11. септембар 1697.)

Понтонски мост, који су градили турци целог дана и ноћи 10. септембра и до поднева наредног дана је био завршен; прво је преко њега прешао Султан Мустафа II. са својом пратњом од 2000 војника, а иза њих одмах и део артиљерије. Након њиховог преласка су јаничари и остатак војске почели да преносе своју опрему и пртљаг. Евгеније Савојски, који је јурио за султаном, је на место битке стигао у три сата по подне, док су Турци још ужурбано прелазили преко понтонског моста на коме је владао хаос. Савојски је у том тренутку препознао изванредну прилику: одлучио је да пожури према напред и да са 3000 коњаника и са исто толико драгуна нападне шанчеве. Хришћанска војска је пришла неприљатељским шанчевима где су турски коњаници који су још ту остали у једном тренутку изјурили и напали чете Евгенија Савојког који је лично предводио један део своје коњице. На одлучан и јак напад, турске јединице су се повукле у шанчеве. У том тренутку је генерал Стархемберг, који се налазио на левом крилу, приметио да се понтонски мост клима под Турцима који беже на другу обалу и наредио да се са обале пуца у мост. Исто тако је поступио и генерал Хајстер са десног крила, те се понтонски мост услед сталне и јаке паљбе са двеју страна раздвојио и на хиљаде Турака је пронашло своју вечну гробницу међу таласима Тисе.


У међувремену су батаљони левог крила са местимично спрудовите обале реке успели да стигну до уласка на мост и да га заузму. Затечени турски војници којих је било око 35 хиљада, који су остали заточени међу шанчевима, нису добили појачање са супротне обале и самим тим је њихова ситуација послата безнадежна. Евгеније Савојски, видевши преврт у току битке, из резерви левог крила и редова чета распоређених по средини је послао појачање на прилаз мосту које се пробило у шанчеве, након чега је генерал Савојски и десно крило послао напред. У средини су такође предвођени јуначки напади на шанчеве, док је на обали и у води текла блиска борба која се завршила ужасним крвопролићем. Војници нису имали милости ни према коме, док су неке од паша убили разбеснели јаничари. Један део турских војника је покушао да се спасе тако што су се бацили у Тису и настојали да препливају реку, међутим већину њих је докрајичила ватра коју су испалили мускетари и карабињери, док су се остали утопили у реци у великој гужви.  Престрављена турска војска је више размишљала о бегу него о пружању отпора, међутим свега неколико хиљада.


Након победе

Султан Мустафа II.  је погибију својих војника посматрао са супротне обале, а потом је са остатком своје војске побегао према Темишвару. Сутрадан је и Савојски  прешао Тису са једним делом своје коњице како би осмотрио и проценио исход битке, те је послао гласника у Беч да извести цара Леополда о дешавањима и брилијантној победи. Ратна опрема и плен који је за Турцима остао у њиховом табору су били непроцењиви. У руке победника су доспели и печат султана, 86 војних застава итд. Бројке након победе су потврђивале умеће Савојског који је пажљиво темпирао време напада: погинуло је свега 429 царских војника - 28 официра, 401 војника, док је број повређених износио 1598 глава (133 официра и 1465 војника). Бројке са турске стране су биле трагичне: место битке је прекривало 25 000 тела турских војника. У знак сећања на победу град Беч је 21. септембра 1697. прославио сенћанску битку, и то мисом захвалницом (TE DEUM). Подигнута је тријумфална капија са стубовима са надписом “ Vienna ad Zentam servata “– Беч одбрањен код Сенте, зграде и тргови су били украшени, док су међу народом делили новац искован у знак сећања на битку код Сенте. Централна Европа и Мађарска су ослобођене битком код Сенте након једног и по века турске власти.

 

Ласло Тари